Sadržaj vlage u atmosferskom vazduhu igra značajnu ulogu u meteorologiji i u životu organizama, kao i kod mnogih drugih pojava u prirodi. Količina vlage u atmosferskom vazduhu se menja sa vremenom i mestom, a promene se dešavaju usled različitih uzroka i okolnosti. U otvorenom prostoru voda isparava na svakoj temperaturi, te će atmosferski vazduh uvek sadržati manje ili više vlage.

Vazduh može da prima vlagu u sebe sve dok njom ne bude zasićen, a količina vlage koju vazduh može da primi srazmerna je sa temperaturom, recimo vazduh na 30°C može da primi oko 7 puta više vodene pare, nego vazduh na O°C. Količina vodene pare koju sadrži 1m3 vazduha zove se apsolutna vlažnost vazduha.

Za pojave u atmosferi život organizma mnogo važniju ulogu igra relativna vlažnost vazduha, koja predstavlja odnos imedu apsolutne vlažnosti i maksimalne kolicine vodene pare koju vazduh može da primi na toj temperaturi. Ona se obično izražava u procentima. Brzina isparavanja vode u otvorenom prostoru zavisi od relativne vlažnosti vazduha, koji se oko nje nalazi.

U potpuno suvom vazduhu (relativna vlažnost 0%) brzina isparavanja je najveća. Ukoliko je vazduh bliže svome zasićenju tj. ukoliko relativna vlažnost raste, brzina isparavanja opada, tako da isparavanje potpuno prestaje, kada je vazduh zasićen. Kada je relativna vlažnost mala, isparavanje vode živih organizama i biljaka je intenzivnije i vlažni predmeti se brzo suše. Vazduh je tada ‘suv’.

Na vlažnom vazduhu isparavanje je vrlo sporo, relativna vlažnost je velika i približuje se vrednosti zasićenja 100%, te mali pad temperature dovodi do zasićenja i dalje kondenzovanja vodene pare. Sa izvesnom apsolutnom vlažnošcu vazduh npr. u hladnim danima može biti vlažan i imati veliku relativnu vlažnost, dok će pri istoj apsolutnoj vlažnosti u toplim danima biti suv i imati malu relativnu vlažnost.

lz ovoga je jasno zašto je relativna vlažnost od većeg znacaja za pojave u atmosferi. Ako menjamo temperaturu vazduha koji sadrži izvesnu količinu vlage, njegova apsolutna vlažnost ostaje ista pod predpostavkom da se ne vrši dovođenje ill odvođenje vlage. Medutim prilikom zagrevanja takvog vazduha njegova relativna vlažnost opada i on postaje ‘suvlji’. Pri hlađenju relativna vlažnost raste sve do zasićenja, odnosno tačke rose kada postigne maksimalnu vrednost od 100%.

Vlažnost vazduha u radnoj ili stambenoj prostoriji je pored temperature, jedan od elemenata koji utiču na stvaranje atmosfere pogodne za život i rad.

Ako je sadržaj vlage u prostoriji nizak, disajni putevi se suše, što utiče na stvaranje napregnutosti. Visoka vlažnost, sparna atmosfera takođe je neprijatna. Granice u kojima se čovek oseća ugodno kreću se izmedu 30 i 65 % relativne vlage. S druge strane, teži se da kada je hladno ne dođe do zamagljivanja prozora.

Postavlja se pitanje pod kojim uslovima dolazi do zamagljivanja?

Vazduh sadrži uvek izvesnu količinu vodene pare, a maksimalna količina vlage koju može da primi određena količina vazduha zavisi od temperature. Ukoliko je sadržaj na određenoj temperaturi manji od maksimalnog, znači da je vazduh nezasićen vodenom parom. Ako vazduh sadrži više vodene pare nego što odgovara odredenoj temperaturi onda je prezasićen, i višak se izlučuje u vidu finih kapljica.

Ako se vazduh hladi, a pri tome mu se ne menja apsolutna vlažnost, u jednom momentu, na određenoj temperaturi postaje zasićen. Pri daljem hlađenju dolazi do kondenzacije, tj. višak vlage se izdvaja na okolnim predmetima u vidu rose, te se ova temperatura naziva tačka rose. Isti uslovi vladaju na površini staklenog okna, ako temperatura stakla zbog hladenja hladnim vazduhom spolja (zimi) opadne ispod temperature zasićenog vazduha (u prostoriji koja je zagrejana), tj. prekorači se tačka rose, vlaga iz vazduha će se kondenzovati na unutrašnjoj površini stakla i u tom slučaju staklo će zamagliti. Da bi se sprečila kondenzacija na površinama stakla okrenutim prema prostoriji potrebno je da temperatura u prostoriji bude iznad vrednosti

Ako je kod termoizolacionog stakla koeficijent prolaza toplote relativno mali, tj. hlađenje slabije, do kondenzacije može doći tek pri vrlo niskim temperaturama, a kada će doći do zamagljivanja zavisi i od vlažnosti vazduha u prostoriji.

Do pojave kondenzacije na staklu sa unutrašnje strane može doći i ako je povećana vlaga u prostoru usled nekontrolisanog isparavanja kod kuvanja, sušenja veša, vlage u zidovima, povećanog broja saksija sa cvećem i eventualno povećanog broja Ijudi.

Interesantna je pojava kondenzacije ako su zidovi vlažni, a na njima postoji parna (aluminijumska i plastična) brana. Isparena voda u vidu vlage ulazi u unutrašnji prostor i usled snižavanja temperature u toku noći i jutarnjih sati kondenzuje na najosetljivijem energetskom mestu (staklu). Ovi problemi se rešavaju dodatnim zagrevanjem vazduha ili povremenim provetravanjem, otvaranjem prozora na kipu na kratko. Na taj način je obezbeden zdrav vazduh i otežana kondenzacija na unutrašnjoj strani stakla.

Leave a Reply